SUDARANJE MASKI

Prvi film Republike Srpske, „32. decembar“, u selekciji „Nacionalna klasa“ na ovogodišnjem festivalu „Cinema City“ dobio je nagrade za režiju, koja je pripala scenaristi i reditelju Saši Hajdukoviću, i za najbolju glavnu žensku ulogu, koju je tumačila Nikolina Đorđević. Tri isprepletane priče filma sa više isprepletanih sudbina čine fabulu koja se dešava u Banjaluci u novogodišnjoj noći, i ironičnim obrtima više puta beži od šablonizovanog hepi-enda. Sa stanovišta potpisnika ovih redova, film je počeo da „deluje“ u trenutku kada je publika prestala da se smeje. Film je, inače, ranije prikazan i na ovogodišnjem FEST-u. Saša Hajduković kaže da, ipak, nije očekivao ovu nagradu.

Banjaluka je u filmu prikazana kao prilično mračno mesto bez previše perspektive. Kako god, producent filma, Zoran Galić, svojevremeno je izjavio da je u filmu očuvan duh ovog grada. Da li je Banjaluka zaista takva ili je film trebalo da skrene pažnju na nešto?
Praviš filmove o stvarima koje su ti problem ili koje te tište. Strah me je da govorim o tome, u nekom ranijem intervjuu je ispalo pretenciozno. Nisam ispisao svoju bol, već prikazao svoj tadašnji pogled na određene probleme.

Koliko su teme ovog filma, kao potpuno banjalučkog a nastalog u dekadi kada se od lokalnih boja beži – lokalne, odnosno univerzalne?
Nikad ne razmišljam o temi dok pišem. Kada se udaljim od toga, mislim da je tema filma ljubavna priča koja je univerzalna. Moj stav je da nema razloga da se beži od lokalnog. To je ono što poznaješ. Drago mi je ako se osete duh i specifičnost nekog prostora. U okviru žanra i u ovakvom pristupu, odnosno realizmu, logično je da takve stvari budu prisutne.

U kojoj meri je ovo generacijski film?
To je pitanje za kritičare. Generacijski jeste, u smislu priče i sa stanovišta generacije ljudi koji su radili na njemu. Cela ekipa je prilično mlada, a stav je iskazan u datom vremenu i na dat način.

Koliko usamljenost karakteriše mlade generacije?
U velikoj meri. Ovaj film je priča o usamljenim ljudima, koji se ne mogu naći jer se ne predstavljaju onakvima kakvi jesu. Sudaraju se maske.

Sa rediteljskog stanovišta, kako stereotipizacija likova funkcioniše u službi „32. decembra“?
Likovi jesu sterotipni do neke mere, ali sa druge strane imaju nešto što ne pripada tim stereotipima. Na primer, korumpirani policajac je sam po sebi stereotip, ali živi sa mamom i tatom. Namera mi je bila da se donekle i poigram sa stereotipima, da u jednoj meri imam stereotipne i žanrovski predstavljene stvari, a da ih u kasnijim delovima filma razbijem.

Skoro svi likovi u filmu pripadaju malograđanštini – da li je ona toliko reprezentativna ili je ovo u službi kritike?
Nisu baš svi likovi iz tog sloja, ali mislim da je malograđanština užasan problem, no, nisam je hteo predstaviti tako. Te sfere društva sada preovlađuju. Malograđanština ulazi i u ljude koji sami nisu takvi. Ne znam kakvo je stanje u regionu, ipak živim u Banjaluci. Ona je nešto između Sarajeva i Beograda i predstavlja specifičan kulturni milje. Nisam hteo da osuđujem ništa, više mi je sve to nekako tužno. Film je u najvećoj meri reagovanje, a ne kritika.

Budući da su mnogi autori koristili ideju Nove godine koja je na neki način pošla naopako, da li ste imali uzora u ljudima koji su se bavili ovom tematikom?
Novogodišnje priče su mi lično drage, obožavam tu atmosferu. Nova godina kao pojam je čarobna na neki način. Ovo je trebalo da bude razbijanje te čarolije u smislu stereotipa o kojima smo govorili. Žanrovski, ovo je trebalo da bude novogodišnji film sa dramskim ljubavnim pričama koje se raspadnu.

Da li prednost daješ filmu ili pozorištu?
Pozorištem se bavim već dvanaest godina i stalni sam član član Narodnog pozorišta rs. Film je nešto novo u mom životu. Film me veoma zanima, volela bih da se usavršavam u toj sferi, da radim zanimljive i kvalitetne uloge, što svaki glumac želi. Mislim da sam na početku. Ne mora da znači da će rad dalje da mi se razvija u tom pravcu. Pozorište mi je baza. Za razliku od filma, tu se osećam mnogo samouverenije.

Šta za vas znači ova nagrada?
Oboje smo debitanti na ovom festivalu i bili smo iznenađeni, ali nagrada je potvrda da nismo džabe uložili svoje vreme.

Možemo li reći da je banjalučki film uspešno začet?
To je započeto. O ogromnom je naporu reč, a napor je bio i da se snimi „32. decembar“, ali je snimljen, i doneo je mnoge dobre stvari i rezultate. Pozvani smo na još četiri festivala posle Cinema City-ja i mislim da je to pokazatelj ljudima i sredini da to nismo radili iz nekog hira, već da je to zaista potrebno ljudima koji žive i rade tamo, kolegama, sugrađanima, zemlji… Nadam se da će gostovanja na ovakvim festivalima i ovakve nagrade pomoći da kinematografija Republike Srpske ide uzlaznom putanjom.

Rush e-zine br. 63/64, jul/avgust 2010

Sadržaj odlučuje

Demokratizacija Interneta i njen potencijal

Iako korišćenje Interneta i dostupnost širokopojasnih priključaka u Srbiji još nisu na nivou razvijenijih zemalja, globalnu informatičku mrežu, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz septembra 2009, u Srbiji svakodnevno koristi više od 1,45 miliona ljudi. Internet terminologija uveliko se koristi u govoru, a zahvaljujući, u prvom redu, društvenim mrežama, odavno smo svesni da je komunikacija na Internetu – dvosmerna.

Dnevne novine „Blic” su, početkom ove godine, izazvale pozitivne reakcije domaće internet zajednice angažovanjem na blogu kao sekciji na svom sajtu, te njegovom promocijom. Urednik „24 sata” i internet izdanja novina i časopisa koje izdaje „Ringier Srbija”, Marko Stjepanović, tvrdi da su blogovi suštinski nov način nastajanja i širenja informacija: – Donedavno ste mogli da se informišete samo iz klasičnih njuz produkcija – novina, radija i televizije, a danas vam je na raspolaganju mnogo više izvora, pa i blog. Setimo se napada na Bojanu Maljević, o čemu je ona sama obavestila javnost preko svoje blog stranice – kaže Stjepanović i upozorava da je verodostojnost izvora posebno pitanje. Ipak, prema rečima Tatjane Vehovec, urednice izdavačke kuće „Vega media” i jednog od osnivača manifestacije „BlogOpen”, za ceo region karakteristično je da je blogosfera imala svoj vrhunac 2007 . i 2008. godine, i da se od tada nalazi na silaznoj kvantitativnoj putanji, koja vuče za sobom i pad kvaliteta. – Međutim, zahvaljujući tome, laička atmosfera je pročišćena i primat zauzimaju profesionalci. Budućnost blogova je u overenom kvalitetu sadržaja.

Stjepanović takođe kaže da je sa većom dostupnošću Interneta njegovo korišćenje dobilo na ubrzanju, pa se sa sporih i tromijih blogova težište komunikacije premestilo na brže i kraće forme, kao što su „Facebook” ili „Twitter”. – Blog, pa i u Srbiji, opstaće, ali samo kao oblik ličnih platformi uskostručnih autora – kaže on. Stručni blogovi ponekad ciljaju načelno malu grupu ljudi, a u regionu se i dalje bloguje na najrazličitije teme.

Kao ključne karakteristike bloga nameću se demokratizacija sadržaja i dvosmerna komunikacija. Interakcija blogera i njihovih čitalaca, blogera međusobno, i povezanost pojedinačnih blogova hipervezama, zajedno se nazivaju blogosferom. Tatjana Vehovec primećuje da se regionalna blogosfera, što se zajedničkog govornog / jezičkog područja tiče, ponaša kao jedno telo  – granice su izbrisane.

– Blog u Srbiji se i nije toliko primio kao u regionu, nekako su korisnici Interneta odmah prešli na društvene mreže. – kaže Nebojša Radović, internet marketing menadžer u kompaniji „Adria Media Serbia“. – Razlog možda leži u činjenici da je, u periodu kada je blog.hr bio na vrhuncu, Srbija imala mnogo manje korisnika Interneta od Hrvatske, ali se to u poslednjih godinu-dve promenilo. Većina korisnika Interneta čula je za blog, dobar deo ih je i čitao, ali mislim da se percepcija bloga zadržava na virtualnoj verziji ličnog dnevnika. U našoj zemlji postoje blogeri sa višegodišnjim stažom.

Ipak, većina korisnika Interneta u Srbiji verovatno ne bi znala da odgovori na pitanje  ’Šta je to blog?’,  mišljenje je Slavka Ilića, E-PR-a i autora bloga „IT kutak” (itkutak.com). Ista ta većina, zapaža Ilić, svakodnevno pretražuje i čita blogove i aktivno doprinosi njihovom razvoju komentarišući objavljen materijal i deleći ga sa prijateljima.

– Svi su čuli za blogove, ali to ne znači i da im pridaju veliki značaj – tvrdi Nebojša Radović. – Zaista su retki blogovi na kojima se novinari informišu i sa kojih bi preuzeli neku informaciju tek tako. Ta sloboda da svako piše im je malo i oduzela kredibilitet, iako su blogovi često među prvima koji prenose informacije, i daju mnogo kvalitetnije prikaze od, recimo, štampanih medija. Sa druge strane, danas su mediji mnogo manje politički vođeni nego, na primer, pre 10 godina, te su i mejnstrim mediji ti koji pružaju informaciju za svakoga. U slučaju medijskog jednoumlja, verujem da bi blogovi bili jedini glas naroda, a za to su možda najbolji primer poslednji izbori u Iranu, gde je „Twitter“ bio jedini slobodni kanal komunikacije među ljudima.

Demokratizaciji sadržaja raduju se najpre konzumenti, a tek onda i proizvođači informacija, u ovom slučaju – blogeri. Kako god, na blogovima medijskih kuća ili korporativnim blogovima drugih firmi, stroža moderacija komentara, koji predstavljaju prvenstven oblik komunikacije između autora i čitalaca, nije retka pojava.

Marko Stjepanović kaže da se medijskoj industriji dešava isto što se dešavalo i muzici. – Nekada davno su od muzike mogli da žive samo Betoven, Mocart i slični supergeniji, a i oni jedva. Onda su došli džez i rokenrol i okrenuli sve naglavačke. Dovoljno je bilo naučiti tri akorda i već si bio kandidat za svojih pet minuta slave. Tako je i u novinarstvu. Nekad davno si morao da budeš „Politika“ da bi se bavio ovim poslom, a danas i bloger Pera može za pola sata da napravi svoj sajt i da pretenduje na svojih pet minuta. – Prema njegovom mišljenju, ovo je, iako stvara problem šuma, pozitivna pojava.

Konzumentima sadržaja na Internetu dozvoljena je veća doza selektivnosti nego kod nekih tradicionalnih medija, tako da i kvalitet pročitanog zavisi od samog primaoca informacije. – Na „Facebook-u“ imate prijatelje, na „Twitter-u“ follower-e, na RSS čitaču blogove koje pratite. Ukoliko neko izaziva šum, možete ga lako ukloniti. Voleo bih da vidim da se to desi sa nekom kolumnom u novinama. Internet je filter sam po sebi – objašnjava Radović i dodaje da pisanje bloga zahteva mnogo vremena, a da rezultati ne dolaze tako brzo, te je to razlog za sumnju u masovnu popularnost bloga u Srbiji: – Blog je odavno izašao iz okrilja informatičara, što je i bila ideja pri osmišljavanju ovog komunikacijskog modela – da se kreiranje sadržaja na Internetu približi širim masama. Blogove pišu ljudi različitih interesovanja, životnog doba ili mesta stanovanja, i to je ono što daje lepotu ovakvom tipu izražavanja. Danas najviše bloguju ljudi koji se bave marketingom. Oni su među prvima shvatili potencijale bloga za izgradnju ličnog brenda.

Autor bloga „Erocke disčardžabilne vantazije i priključenija”, poznat pod pseudonimom Dudarim, a koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da je blog kao forma nebitan, već je bitan sadržaj. Onaj ko želi da online objavljuje nešto svoje, on će naći najjednostavniji način za to. A najjednostavniji način za objavljivanje sadržaja na Internetu u ovom trenutku jesu blogovi. Sâm termin nastao je iz termina „weblog”, koji datira još iz 1997. godine. Postoji više vrsta i kriterijuma podele blogova. Osim klasifikacije prema tipu sadržaja, postoji podela i na lične i korporativne.

– Korporativni blog kompanijama i firmama pruža priliku da sa posetiocima komuniciraju iskreno i neposredno – objašnjava Slavko Ilić. – Blog se pokazao kao jedno od boljih sredstava za građenje identiteta, poverenja i kredibiliteta kompanije, što kao krajnji rezultat donosi mnoge bonuse. Lični blog sa sobom takođe nosi brojne benificije. To je dobar način da se na lep i transparentan način istaknu znanje, pismenost, istrajnost, aktivnosti, razmišljanja. Iz iskustva tvrdim da sâm autor tokom tog procesa dosta uči i unapređuje sebe – kaže on i upozorava da je veća direktna zarada od bloga gotovo nemoguća, ali da prisustvo u blogosferi nosi nezanemarljive pogodnosti u vidu kontakata i angažmana na polju stručnosti, kao i kvalitetnijeg pristupa informacijama.

Pojava blogova na samom početku nije za osnovu imala političku ekonomiju – razmenu otvorenih političkih mišljenja na dnevnopolitičke teme između onih koji pišu i čitaju, smatra Tatjana Vehovec. – Istorija blogova, ličnih dnevničkih unosa poređanih hronološki, u početku je izgledala sasvim drugačije. Vremenom, od zabeleški ličnih tema razvijala se mogućnost prezentacije ličnog mišljenja, i tako je došlo do toga da mnogi koriste blog ne da bi pisali o tome šta su jeli ili radili, već šta su zapazili u svetu oko sebe.

U Srbiji se od 2007. godine održava „BlogOpen”, radno-prijateljski susret blogera, koji, osim neformalnih okupljanja, čine i predavanja i okrugli stolovi o blogosferi, Internetu i informatici, kao i njenom uticaju na društvo. Svake godine ova manifestacija održi se u drugom gradu. Prvi „BlogOpen” bio je u Pančevu, zatim u Novom Sadu, Boru i Nišu (u sklopu Internet festivala E-Tvrđava). Kao jedan od osnivača ovog susreta, gospođa Vehovec objašnjava: – Ideja „BlogOpen-a“, a u vreme najveće ekspanzije blogova, začeta je kao potreba da se regionalna blogosfera ‘overi’ u realnom životu i da se omogući razmena ideja, mišljenja, stavova, stručnih tema na terenu, u neposrednoj komunikaciji. To možemo razumeti kao preteču tweetup-ova i kao sledbenika „OpenCoffee” susreta. Putem ovih susreta, osim druženja, omogućena je edukacija naprednim blogerima i početnicima, kao i raspravljanje o zajedničkoj temi od interesa za celu regionalnu blogosferu. Interese blogera da prisustvuju ovakvim suretima treba videti i u mogućnosti direktnog kontakta sa čitaocima i prijateljima blogova. Ovogodišnji „BlogOpen” biće održan na jesen, a lokacija je još nepoznata.

Najveći procvat i uticaj na sredinu, u Srbiji, blog je doživeo u Boru. Nakon što je 2004. godine grupa studenata na čelu sa Igorom Mitrovićem i Milošem Petrovićem pokrenula internet stranicu „Bor030.net”, sa svakodnevnim unosom borskih vesti, a koja je kasnije dobila i forum, Zoran Stanković (na Internetu poznat kao RainDog) 2005. godine pokreće blog političke sadržine „Opština Bor”, nastao u znak revolta prema Srpskoj radikalnoj stranci kao vladajućoj. Sve to delovalo je kao podstrek za nove blogere. Među istaknutim blogovima koji postoje od tada su: „Moje grne” (moje-grne.com, kulinarski blog Dragane Pušice), „Kišobran” (kisobranblog.com, „književnost na struju” Branislava Dimitrijevića), „Sasvim obična priča” (blog koji piše Suzana Janačković-Živković na obicnaprica.com) i „Deda-Bor” (dedabor.com, blog Vladimira Stankovića). „Bor030.net” je tada pokrenuo i svoju blog platformu. Jedan od osnivača ove internet stranice, Miloš Petrović, čiji projekti su još i „Facebook Srbija” (facebooksrbija.com) i „BorMagazin” (bormagazin.com), misli da je blogovanje u njegovom gradu doživelo procvat iz revolta i potrebe da Bor, iako geografski udaljen od Beograda, prema Petrovićevim rečima, zaboravljen i zakovan u davnoj istoriji rudnika, krene napred, i bude deo sveta i Srbije makar putem Interneta. – Ljudi u Boru su blogove, kao marketinško-medijski alat, odlično iskoristili, i Bor je već nekoliko godina upisan na mapi kao blogerski grad.

– Blog je fantastičan alat da izrazite sebe – kaže Petrović. – Da li ćete pisati o svom jučeranjem danu ili o struci kojom se bavite, ostaje na vama. Siguran sam da će biti i jednih i drugih.

Mons Aureus, 28/2010

Diskovi su suveniri, albumi su lični

Iza kratkog naziva koji savršeno opisuje muziku koju radi, krije se mladi beogradski elektropop sastav. Prvu probu imali su tridesetog decembra 2006, više orijentisani ka živim instrumentima. Nakon pauze, krajem sledeće godine, ponovo se okupljaju. Jovan Vesić (bas, klavijature, računar) u međuvremenu je napravio nekoliko pesama koje su bile više elektronske. Gitarista Marko Ignjatović imao je ideju da u grupi vokal bude muški (i pripadao bi, prema tadašnjim planovima, sadašnjem pevaču Kriški), no, u priči se u poslednjem trenutku pojavljuje Jelena Miletić, i ona tek tada počinje. Elektropop bio je nužno dobro. Od benda koji se stidljivo pojavljivao po forumima pa do nekoliko uspešnih nastupa (uključujući i onaj na ovogodišnjem Exitu) nije prošlo mnogo. Na nedavno održanom MTV-jevom konkursu za remiks Lolobriđidine pesme „Volim te“, grupa Inje ušla je u prvih pet. Fanovi im zameraju što pesme izbacuju sporo; ipak, čekanje se uvek isplati.

Kada ste počeli da se pojavljujete po internetu, bilo je to vrlo nenametljivo. Da li je to bila strategija?
JV: Kada kažeš „strategija“, to zvuči kao nešto što je je uspelo (smeh). Na početku sam bio prijatno iznenađen. Bilo nam je bezveze da zovemo pijatelje i rođake i dajemo im link da bi nam oni rekli „jeste, dobri ste“. Neke grupe su pomalo gadno nametljive. A ima onih za koje tek čuješ, a rade već deset godina. Ako ljudi znaju za tebe, to radu daje smisao.
JM: Kada smo okačili „Skrivenosemenicu“ na MySpace, gledali smo koliko slušanja ima. Deset, dvanaest, dvadeset, sto, ustajem sutra – dvesta i nešto! Zanimalo nas je ko su ti ljudi i kako su došli do nas.

Da li je u planu snimanje albuma i kakav je vaš stav o tome?
JV: Moj prijatelj Dušan Alagić, koji svira sa Vladom Georgijevim, ima studio u kojem snimaju uglavnom narodnjaci. S Dušanom sam nekada svirao u bendu koji se zvao DšT. Kada smo se poslednji put sreli, rekao mi je kako ga sve više smara rad sa određenom vrstom „mušterija“ i da namerava da se uskoro posveti radu na sopstvenom materijalu. Ali, pošto ima previše iskustva sa živim svirkama i menadžerima klubova, verovatno će samo da snimi album – da bi ga imao. To je super stav i donekle se slažem sa njim. Voleo bih kada bismo u saradnji sa nekim ko se profesionalnije bavi muzičkom produkcijom snimili album koji bismo imali, delili, rezali…
JM: Na primer, naš mikrofon je loš, što se u nekim pesmama i čuje.
JV: Kod njega u studiju sam prvi put čuo neke loše stvari u pesmama koje smo radili, a koje kod kuće nisam ni mogao da čujem. Trebalo bi bolje snimiti glas i gitaru.
MI: Znam dosta ljudi koji imaju autorske bendove, i nikoga ko je ušao u to sa idejom da zaradi i da mu to bude životni prihod. To smo već navikli da ne očekujemo.
JM: Uz to, kad kreneš sa besplatnim downloadom, surovo je da u jednom trenutku sve to srežeš i kažeš „kupite naš album“.

Koliko su internet i društvene mreže  doprinele popularizaciji muzike?
MI: Svirao sam u nekim bendovima i ranije, kada niko od nas nije imao MySpace. Bili smo uspešni što se muzičkog dela posla tiče, ali nismo imali nikakav marketing, ili smo imali po jednu svirku koju bismo sami organizovali – često prišljamčivši se nekom bendu kao gosti. Posredstvom interneta, ogroman je broj ljudi koji može doći u kontakt sa tvojom muzikom – a nekome će se i svideti.
JM: Nekada si morao da predstaviš projekat rodbini i prijateljima da bi oni to mogli da rašire dalje. Sada je to prevaziđeno.
JV: Ljudi i dalje moraju da čuju za tebe pa da, ako im se svidiš, kažu za tebe nekom drugom. Ranije je za neke male bendove bio režim da ih u početku slušaju ljudi kojima se ni ne sviđa  muzika koju rade.

Gde ste nastupali do sada i da li ste zadovoljni publikom – kvantitativno i kvalitativno?
JV: U Novom Sadu smo svirali tri puta, zatim u Subotici, Pančevu i Beogradu.
MI: Više puta smo napunili i nešto veće prostore.
JM: U Subotici sam se prijatno iznenadila, „Baš kuća“ je bila puna. Nikada, doduše, nismo kontaktirali neki klub i rekli „želimo da sviramo kod vas“. Uglavnom nâs zovu. Najbolja atmosfera je bila u Novom Sadu. Ti koncerti su mi najdraži. A tamo imaju i indeks sendvič!
MI: Imamo pauze i u radu, zbog drugih obaveza, na primer – fakulteta.
JV: Kada je jedno od nas troje zauzeto nečim u nekoj meri i znamo da nećemo moći da imamo svirku ili tako nešto, opadne nam motivacija da držimo probe. Nezadovoljan sam samo nepostojanjem prostora odgovarajuće veličine u Beogradu. Ima maleckih klubova koji su dobri ali su premali za bilo kakvu svirku. Sa druge strane, bilo bi nam prazno da smo sami u bilo čemu velikom.

„Skrivenosemenica“ se našla na kompilaciji DS (Dark Scene) Vol.1, a vaša obrada „Jugoslovenke“ deo je izdanja Dark Tribute to Lepa Brena?
JV: Supktultura ljudi koji slušaju malo mračniju muziku od naše nas je prihvatila. Skrivenosemenica se našla na toj kompilaciji, gde je ipak iskakala. Mi smo pop. Što se Brene tiče, na toj kompilaciji nijedna pesma ne liči na original, što je donekle i razumljivo. Komplikovano je pitanje ima li sve to neki dublji smisao. Ne osećam se kao da smo učestvovali u osvetničkom pohodu protiv turbo folka, ali nisam siguran ni da li je to bila poenta. Bilo mi je zanimljivo raditi tu obradu.
JM: I birati pesme…
JV: Ja nisam slušao Brenu kada sam bio mali, već Bijelo dugme, što ne mislim da je bolje. Znam gomilu pesama, ali.. Pre namenskog preslušavanja ne bih znao da su njene. Priča oko „Jugoslovenke“ je simbolična, kao i taj spot, gledano sa ove strane devedesetih.

Ko je zaslužan za tekstove?
JV: Uglavnom napišem prvu verziju, onda me Jelena kritikuje…
JM: U poslednje vreme, uvek imamo neku priču pre pesme. Složimo se oko nekih stvari, on napiše tekst, naši doživljaji se razlikuju i radimo do teksta koji odgovara i meni i njemu, na nivou smisla koji proizilazi iz istog.
JV: Ne volim da se opterećujem postojanjem nekog „pravog“ smisla. Ne znam kako bih mogao da neki naš tekst interpetiram na jedan način. Poezija je korišćenje jezika drugačije od proze. Koristiš i zvučnost i značenje reči, koji se prepliću da funkcionišu zajedno.

Kada možemo očekivati nove pesme?
JV: Mi to sve sporo i postepeno radimo… Za „Lego“ i „Lego (rejv)“ napravili smo singl, rezan kod kuće.
JM: Bojila sam diskove permanentnim markerima.
JV: Napravili smo nekih tridesetak komada, prijatelj nam je odštampao omote… simpatično je izgledalo. Palo nam je na pamet da prodajemo te diskove za pedeset dinara, čisto da ne bismo bili u minusu, ali na kraju smo, ipak, sve podelili. Možda bismo mogli tako nešto uraditi i za „Gospodine“ i „Gozbu“… Diskovi su, doduše, suveniri. Ljudi će to odmah prebaciti u mp3.

Niste čuli Inje?

Na Myspace stranici http://www.myspace.com/injeinje možete čuti nekoliko pesama, gde ima i ranijih verzija. Naravno, na Lastu su – http://www.last.fm/music/inje, možete ih naći i na Facebooku -  a na http://www.mediafire.com/inje ima i demo uzoraka.

Rush br. 56, decembar 2009.

Na, dakle, trećem albumu, Džek manje stidljivo peva i to zvuči sasvim dovoljno dobro. Sama muzika, za razliku od pomalo jednoobraznog albuma „Overtones“, donosi veću mešavinu žanrova – naravno, uklopljenih u prepoznatljiv stil. Onima koji nikad nisu slušali Just Jacka treba napomenuti da treba da očekuju finu mešavinu ne previše rigidnog hip-hopa i popa, uz dobar procenat živih instrumenata, nezaobilazni britanski akcenat, zabavne igre rečima iza jednostavnih naslova, i teme iz londonskih predgrađa, dovoljno univerzalne da se možemo (ako slušamo tekstove, a potpisnik ovih redova ih, bogme, sluša) pronaći ili barem zateći na poznatom terenu. U rasponu od izjedajuće kolotečine pa sve do gotičarke u diskoteci, tekstovi su ipak mnogo više catchy nego što bi se moglo objasniti pa – preslušajte sami! „Astronaut“, „Doctor Doctor“ i „Embers“ su numere s kojima ne možete promašiti, a „The Day I Died“ slobodno preskočite ako vam se popela na glavu kao trenutno, po ličnoj proceni, najpuštaniji singl sa albuma.

Možda pomalo nespretno odabrano ime koje će nas prvo asocirati na „Vil i Grejs“ a tek potom na svetloputog Britanca, otkriva autora od čijeg sledećeg albuma već sada može mnogo da se očekuje. Na prvu loptu, razočaraćete se ako očekujete veći procenat bržih pesama… No, to ne znači da je album baladičan (da ne kažem elegičan), već retko izađe iz okvira onoga što bi muzički urednici na radio stanicama koje ih još zapošljavaju nazvali srednjim ritmom. Raznovrsnost žanrovskih uticaja, ritmova i fine razlike u instrumentalnom pristupu, od uvodnih gudača u numeri „Embers“ pa do završnog instrumentala „Basement“, čine ovaj album svakako prijatnim za slušanje.

Rush br. 54, novembar 2009.

Činjenica da je postalo potpuno nemoguće uhvatiti bilo šta na radiju govori da je autobus prošao Grocku. Vijugavi put sa čije obe strane su mahom prizemne kuće – i to uglavnom vikendice, vodi ka Smederevu. Za razliku od Beograda koji je u svako doba godine siv, ovde se već nazire belina snega koji je padao još za katolički Božić. Do Nove godine ostalo je četiri dana.

Raspust je u punom jeku, i grad izgleda prilično mrtvo. Ispred „Rodića“, u vazduhu, svetleći ukras kineskog šmeka, sa planinama i nečim crvenim – i niko ne zna šta predstavlja. Na mestu knjižare u „Plavom vozu“, rasprodaja zaplenjene carinske robe, iza izloga koji predstavlja neuspešan pokušaj da se veoma turobnom i mračnom mestu da prazničan ton jednim jedinim nizom dekorativnih lampica, zalepljenim selotejpom za staklo.

Sledećeg ćoška od autobuske stanice, grad već izgleda malo prazničnije, ali ne i živo. Trg. Asimetrija kao da je forsirana – ali dobro, trud treba ceniti, a i ukrasi nisu reciklaža prošlogodišnjih. Jedino mesto gde ima ljudi je, kao i svake godine, mini sajam knjiga. Po deset radnih sati, za fiksnu dnevnicu, svakoga dana; ipak, prodavci se ne žale što praznike gotovo da i nemaju, već, u pojedinim slučajevima, pokazuju i preveliku informisanost o onome što nude. Izbor knjiga tek malo pojačan u odnosu na takve hepeinge od Uskrsa ili Smederevske jeseni. Poprište – Galerija savremene umetnosti, u prizemlju nekadašnjeg hotela „Ninić“ – tamo gde je, pre više od pedeset godina, bila prva autobuska stanica, koja je brojala dva šofera i autobus za prestonicu.

Prekoputa Galerije, veliki, svetleći sneško. A pored Galerije, skrinsejver umesto reklama, na zidu predviđenom za iste. Sa bilborda, Smederevo želi srećnu Novu godinu. „Pogledaj ovo“, preglasno komentariše gimnazijalka Tijana Evstratijev, pokazujući na novi simbol grada, „ovo ne predstavlja moju Tvrđavu! Ovo su tri silosa na zagađenoj reci! E, to je Smederevo!“

U pešačkoj zoni, kafići i najlonske bašte, izuzev u slučaju paba niklom na mestu još jedne knjižare, gde su ljudi celom svojom visinom u velikom, plitkom izlogu. Na mestu nekadašnje „Politikine“ radnje, koja se, iako ju je, kao i sve prodajne objekte te novinske kuće, preuzela „Futura plus“, nije menjala (zadržavši prodavačice pred penzijom i titulu jedinog mesta gde se mogu naći prethodni brojevi svega što vam padne na pamet), sada se nalazi „Minut-dva“. Praktičnije, svakako. Brže, naravno. Bez duha? I to je tačno.

Put do „Veslačkog kluba“, ganc nov i sveže popločan, sa novim klupama, čudnom simetrijom i neispranim bojama, vodi pored diskoteke „Silos“, u – silosu, i krova koji je pao sa te građevine. Topao i tek malo kičast ambijent splava u drvetu, sa sve velikom novogodišnjom jelkom i mnoštvom sveća, krije kafemat koji ne radi. I dok živahna konobarica objašnjava gostima kako mogu piti samo nešto sa ledom, na primer – frape, a jedan od gostiju se priseća da je nekada čitao kako bi tako i trebalo raditi zimi, te da leti treba piti nešto toplo, noć se spušta na grad koji će u novogodišnjoj noći izgledati još praznije.

Ili – osvrt na zivot, Vaseljenu i sve ostalo

Daglasa Noela Adamsa

(11.3.1952. – 11.5.2001.)

Iako se njegovi romani žanrovski najpre daju svrstati u fantastiku, Daglas Adams nije bio isključivo pisac fantastike.
Žanr koji je u poslednjih desetak-petnaest godina čak i kod nas postao opštepopularan, Adamsova proza uspešno je prevazišla. Dok su, recimo, Stiven King i Artur Klark sa jedne, a sa druge strane neprevaziđeni Tolkin te, recimo, Robert Džordan, toliko prihvaćeni da su postali maltene kanonizovani, i kao takvi lako bivaju izopšteni iz lista za čitanje literarnih snobova koji izbegavaju sve što je previše mejnstrim – dela Daglasa Adamsa odavno su se izdigla na nivo kultnih.
Fantastika u Adamsovim delima izuzetno je relativan pojam – počev od „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ i njegovih nastavaka, koji koketiraju sa naučnom fantastikom, ali je i karikiraju, kao što vrcave doskočice, neologizmi i igre rečima kriju kritiku savremenog društva – pa sve do drugog romana o privatnom detektivu Dirku Džentliju, „Duge, mračne čajanke duše“, čije finale se dešava u Valhali.
Ipak, za Daglasa Adamsa fantastika nije značila samo baratanje pojmovima. Takođe, i pojmovi, kada ih ima, prilično su vanvremenski – te romani još uvek nisu uspeli da zastare, a čini se i da se to neće skoro desiti. Nikada nije sebe video kao vizionara. Izdižući stara ljudska stremljena do nivoa opštih mesta, kombinujući i preterivanje, uz digresije koje su nastajale kad god bi razvoj glavnog toka radnje posustao – uspeo je pisati romane koji su pitki i zabavni, a opet mogu biti čitani na dovoljno nivoa da se u njima svaki put pronađe nešto novo. Potpisnik ovih redova je „Autostopera“ pročitao osam puta. I još uvek ne odustaje. Osim što je socijalne probleme vešto sakrivao, do granice neprepoznavanja (ceo drugi roman o Dirku Džentliju) – ili im dodavao oštrinu koja čitaoca nikako ne ostavlja ravnodušnim (polje tuđeg problema iz „Autostopera“), Adams je, kao i, da se pretpostaviti, ako ne svi – onda barem najveći postotak pisaca, u svoja dela utkao i prilično podataka iz svog života. Jednom prilikom upitan zašto često koristi Izlington kao lokaciju za mnoge događaje u svojim knjigama, odgovorio je da je, jednostavno, lako istraživati jednostavnim gledanjem kroz prozor. Sve veća i veća zarada stvorila je put od dosetki o pabovima do onih o računovođama.
„Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ dogodio se 1978. godine. Još tokom školovanja, Adams je pisao. Ipak, nakon školovanja se, izgleda, većina ljudi suoči sa činjenicom da neke stvari ipak nisu toliko lake koliko se čine… Nekoliko pokušaja pisanja, i to mahom skečeva, nekoliko srušenih snova, i nekoliko čudnih poslova – sve to prošarano gubicima samopouzdanja koji su potrajali i naredne dve decenije – i, BBC je (možda i osetivši prsvi trenutak?) u svoj program uvrstio naučnofantastičnu komediju. Kao što je i Hari Poter postao popularan jer je postojala određena glad za fantastikom koja je naginjala epskoj, rasplamsana revidiranim fenomenom „Gospodara prstenova“ i potrebom za begom od stvarnosti, „Autostoper“ se počeo emitovati u vreme kada su „Ratovi zvezda“ postavili novi trend. Uz to, inteligentni pajtonovski humor, uz koji je i sam Daglas Adams sazrevao, stvorio je prostor, ako ne za alternativu – onda barem za nastavak tradicije u britanskim medijima („Leteći cirkus Montija Pajtona“ originalno je emitovan do 1974. godine). Adamsov način pisanja serijala, bez predefinisanih poenti i bez planiranog kraja ispostavio se vrlo produktivnim. Stvarao je prostora za digresije i podzaplete, humora je bilo sasvim dovoljno, satira je bila ubojita, dosetke zaokružene i u gotovo neprekidnom nizu. Uspeh radijskog serijala (emitovanog na četvrtom programu radija BBC) lagano je počeo stvarati fenomen. Takođe, ovaj serijal je bila prva radio komedija snimana u stereo tehnici (treba li pomenuti da je Adams veoma voleo muziku)?
Početkom osamdesetih, radijska serija seli se na televiziju. Kod nas je televizijska verzija, koja se sastoji od šest polučasovnih epizoda, emitovana pre više od pet godina, na televiziji „Košava“. Ako se potpisniku ovih redova dopušta da bude subjektivan, komentar bi bio – ŠTETA! Imajući u vidu da je, u odnosu na filmsku ekranizaciju „Autostopera“, TV serija i dalje superiornija u važnijim aspektima, te čitaocima knjiga može pružiti još materijala za prebiranje po slojevima – ili barem utvrđivanje gradiva, zaista je začuđujuće što u našim medijima ona nije imala veću minutažu. Glumci iz radio serije smešteni u prostor ispostavili su se i fizički sličnim sa likovima opisanim u knjizi – Ford Prefekt, poreklom iz okoline Betelgeza, zaista izgleda svetlo i gotovo narandžasto (tumačio ga je Dejvid Dikson), za razliku od filmske varijante istog lika… koji je crnac (Mos Def). Ne, ovde se ne radi o rasizmu, već o dosledosti. Sajmon Džons u ulozi Artura denta, drugog protagoniste serijala, još više podvlači mogućnost da je taj junak delom piščeva projekcija – fizička sličnost je očigledna, a uz to i obojica rade na radiju! Ipak, TV produkcija tada nije bila na dovoljnom nivou. Dok je radio serija predstavljala nešto revolucionarno tada, zvučni efekti korišćeni u televizijskoj seriji danas se smatraju vrlo zastarelim i zvuče gotovo karikaturno. Sceongrafija je vrlo jeftina, a neusaglašeni prelazi između studija, scena snimanih na spoljnimlokacijama i animacije televizijskog „Autostopera“ mogu – opasnost je velika – svrstati, jednostavno, u treš. Dobro, serija je imala Pitera Džonsa kao pripovedača, odnosno „Vodič“, a film počinje tako što delfini pevaju „Do viđenja i hvala na svim ribama“. Manično depresivni robot Marvin, ipak, bolje izgleda u televizijskoj varijanti – u filmu kao da ga je ispljunula kompanija „Epl“. U viuzelizaciji „Vodiča“ u filmskoj ekranizaciji sve vrvi od izbrušenog i vrlo modernog dizajna i relativno brze i glatke animacije. Ukusi su, ipak, različiti. Kada se o Adamsu radi, autor ovog teksta je, ako tradicija uopšte postoji, tradicionalista.
Već godinu dana nakon što je ovaj serijal počeo da se emituje na radiju, izašla je i prva knjiga. Peti nastavak objavljen je 1992. godine. Sredinom osamdesetih, „Autostoper“ je sitgao i kod nas, a njegov prevodilac, inače naučnik i pisac, Zoran Jakšić, tako je dobio prvu u nizu nagrada Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.
„Kada sam počeo da ga prevodim, niti sam čitao „Autostopera“ niti sam čuo za njega“, priča Jakšić. „U vreme kada sam počeo bile su napisane samo prve tri knjige, a čitavu galamu oko njih, koja je bila najvećim delom okrenuta radijskoj adaptaciji, ja sam potpuno promašio… Dok su napisane četvrta i peta, naravno, fama je u međuvremenu već stigla i kod nas…“
Trilogiju su najpre činili „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“, „Restoran na kraju Vaseljene“ i „Život, Vaseljena i sve ostalo“. Trilogija je potom prerasla u trilogiju od pet delova, sa nastavcima „Do viđenja i hvala na svim ribama“ i „Uglavnom bezopasni“. Iako je Daglas Adams preminuo 2001. godine, za godinu dana bi trebalo da izađe i šesti nastavak, koji bi trebalo da se zove „I još nešto“ („And Another Thing“), a piše ga irski komičar i pisac knjiga za decu, Join Kolfer, uz pristanak Adamsove udovice! Dajmo mu šansu i nadajmo se da će umeti da se nosi sa fenomenom. U intervjuu za „Gardijan“ ovaj pisac je, ipak, poslednji nastavak serijala opisao kao vrlo bledunjav – te želi završiti „Autostopera“ kako misli da treba. Još uvek se, kako god, ne zna da li će se u šestom nastavku pojavljivati likovi iz prethodnih pet. U nadi da redakcija ovo neće sankcionisati, moram napisati – Nije fer! Kraj je savršen takav kakav je! – ali, ipak, uz ogradu da je to samo subjektivno mišljenje…
Zoranu Jakšiću najomiljenija knjiga je, veli, svakako prva: „Mislim da kvalitet serijala opada kako broj knjiga raste, što je naročito primetno u poslednje dve knjige.“
Fenomen je vremenom rastao. Računovođe su imale sve više posla. „Dobro vas plaćaju, a vi niste srećni, zato nakupujete gomilu stvari koje niti želite niti vam trebaju, a za koje vam je potrebno još novca“ – Adamsa je citirao Nikolas Ro, tekst se našao u knjizi „Losos sumnje“, koju je kod nas prevela Tanja Milosavljević. Možda se u ovom citatu može pronaći koren tehnofilije koja je karakterisala ovog pisca? Ili je ona postojala i ranije, samo je tada našla način da se ispolji? Kako god, Adams nije pisao rukom. Glavobolje su mu zadavale donglaste male stvari (ko razume – shvatiće), a pisao je i za „MekJuzer“, časopis za korisnike „Mekintoša“, računara kompanije „Epl“. Možda je to i bilo povod za pojedina dizajnerska rešenja u filmu?
Godine 1987, iz štampe izlazi i „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“, početak sage o detektivu koji svoj rad zasniva na shvatanju o međusobonoj povezanosti svih stvari. Drugi nastavak ove sage dolazi već godinu dana kasnije. Pre no što je preminuo, Daglas Adams se vratio na neke beleške i započete priče od ranije. Sigurno se zna da je radio na barem dve, a jedna od njih je i „Losos sumnje“. Tada je, doduše, i sam priznao da je poslednji „Autostoper“ bio vrlo turobna knjiga, te najavio da će se broj verovatno povećati na – šest. Prema onome što je odabrano od silnih radnih verzija „Lososa“, te, uz selekciju Adamsovih kolumni, zapisa i tekstova objavljeno u istoimenoj knjizi (podeljenoj na celine – zamislite – „Život“, „Vaseljena“ i „Sve ostalo“), kao da je trebalo da se Dirk Džentli i „Stoper“ u jednom trenutku sretnu. Ipak, šta povezuje pola mačke koja se zve Žes(toki vetrovi, pa iznad, malim slovima, Mogući), nosoroga od tri tone po imenu Dezmond i agente za kupoprodaju nekretnina? Uostalom, i Semjuel Tejlor Kolridž je zvučao dovoljno nespojivo sa električnim monahom, pa je prva knjiga o Dirku Džentliju uspela da ih prilično uspešno poveže…
Dok je i holistički privatni detektiv živeo svoju radijsku verziju (koja je nedavno doživela i treći nastavak), Daglas Adams je… i dalje pisao. Dve godine nakon „Čajanke“, izlazi njegov favorit – ujedno i knjiga sa namanjim komercijalnim uspehom. „Poslednja šansa da vidimo“ pratila je „Bi-Bi-Si“-jevu seriju istog imena, a izrodila se iz potrage za retkom vrstom lemura na Madagaskaru, na kojoj je Adams prvi put sarađivao sa Majkom Kauardinom, sa kojim je i potpisao ovu knjigu. „Poslednja šansa da vidimo“ je knjiga koju je gotovo nemoguće naći, ali, u ovom slučaju, nije greh pomenuti pirateriju… Tu negde počinje i fascinacija ekologijom: Adams se posebno zalagao za spas nosoroga (neko je pomenuo „Lososa“?) i čovekolikih majmuna.
O motivu muzike u njegovim knjigama valja napisati temeljniju studiju; stoga će ta tema izostati iz ovog teksta. Napisaću samo – „Dire Straits“, violončelo, „The Beatles“… Za početak, dovoljno kao smernica za nove čitaoce ili kao podsetnik starim.
„Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ je, kao jednu od mnogobrojnih digresija, doneo i „Svemirski brod Titanik“, a on je postao – kompjuterska igrica. Glas papagaju pozajmio je Pajtonovac Teri Džons, koji je još preslušavši prve trake „Autostoperskog“ radio serijala počeo gajiti naklonost prema Adamsovom humoru. Daglas Adams nije imao vremena za pisanje – inače se konstantno pretrpavao obavezama – tako da je knjigu, na kraju, napisao Teri Džons! I opet, valja se prepustiti blaženstvu piraterije, kako ni ova knjiga ne postoji u našem prevodu (iako nije retka koliko i „Poslednja šansa da vidimo“).
Filmska ekranizacija „Autostoperskog vodiča“ podelila je obožavaoce. Sa jedne strane, produkcijski je dostojna kulta, a sa druge – previše zamerki: počev od izostavljanja vogonske poezije („O, fredlani gruntibugli!“), do prekrajanja priče i pretvaranja ne naročito bitnog Viltvodla 6 u poprište dešavanja veoma važnih za fabulu.
„Mlitavo… neusaglašeno… pogrešno…“, mišljenje je Zorana Jakšića. „Ne znam šta mi tačno smeta. Film u mojoj glavi je bio potpuno drugačiji… Prosečne ocene filma nisu bogzna kakve, tako da izgleda ima dosta onih koji misle kao ja…“
Ako ništa drugo, voleti Marvina, manično depresivnog robota, postalo je opšte mesto. A sigurno ste bar jednom u životu čuli „Paranoid Android“ sastava „Radiohead“. Adamsovo gubljenje peškira na letovanju u Grčkoj u dovelo je do tvrdnje da je sve u redu dokle god znate gde vam je peškir… a o njegovoj višestrukoj korisnosti pri stopiranju, da i ne govorimo. I ovaj, kao i mnogi drugi momenti iz Adamsovih dela, počeo je da živi sopstveni život – setite se samo Vavilonske ribice! Odgovor na konačno pitanje života, Vaseljene i sve ostalog beše – 42. Možda se i sećate britanske grupe „Level 42″. Čak i „Coldplay“ na poslednjem albumu ima pesmu koja se zove – „42″, doduše, broj se tu može interpretirati i kao broj godina. A sećate li se broja sobe agenta Foksa Moldera u seriji „Dosije Iks“?

Mons Aureus, broj 21-22/2008