Sudaranje maski

Intervju: Scenarista i reditelj filma „32. decembar“, Saša Hajduković

SUDARANJE MASKI

Prvi film Republike Srpske, „32. decembar“, u selekciji „Nacionalna klasa“ na ovogodišnjem festivalu „Cinema City“ dobio je nagrade za režiju, koja je pripala scenaristi i reditelju Saši Hajdukoviću, i za najbolju glavnu žensku ulogu, koju je tumačila Nikolina Đorđević. Tri isprepletane priče filma sa više isprepletanih sudbina čine fabulu koja se dešava u Banjaluci u novogodišnjoj noći, i ironičnim obrtima više puta beži od šablonizovanog hepi-enda. Sa stanovišta potpisnika ovih redova, film je počeo da „deluje“ u trenutku kada je publika prestala da se smeje. Film je, inače, ranije prikazan i na ovogodišnjem FEST-u. Saša Hajduković kaže da, ipak, nije očekivao ovu nagradu.

Banjaluka je u filmu prikazana kao prilično mračno mesto bez previše perspektive. Kako god, producent filma, Zoran Galić, svojevremeno je izjavio da je u filmu očuvan duh ovog grada. Da li je Banjaluka zaista takva ili je film trebalo da skrene pažnju na nešto?
Praviš filmove o stvarima koje su ti problem ili koje te tište. Strah me je da govorim o tome, u nekom ranijem intervjuu je ispalo pretenciozno. Nisam ispisao svoju bol, već prikazao svoj tadašnji pogled na određene probleme.

Koliko su teme ovog filma, kao potpuno banjalučkog a nastalog u dekadi kada se od lokalnih boja beži – lokalne, odnosno univerzalne?
Nikad ne razmišljam o temi dok pišem. Kada se udaljim od toga, mislim da je tema filma ljubavna priča koja je univerzalna. Moj stav je da nema razloga da se beži od lokalnog. To je ono što poznaješ. Drago mi je ako se osete duh i specifičnost nekog prostora. U okviru žanra i u ovakvom pristupu, odnosno realizmu, logično je da takve stvari budu prisutne.

U kojoj meri je ovo generacijski film?
To je pitanje za kritičare. Generacijski jeste, u smislu priče i sa stanovišta generacije ljudi koji su radili na njemu. Cela ekipa je prilično mlada, a stav je iskazan u datom vremenu i na dat način.

Koliko usamljenost karakteriše mlade generacije?
U velikoj meri. Ovaj film je priča o usamljenim ljudima, koji se ne mogu naći jer se ne predstavljaju onakvima kakvi jesu. Sudaraju se maske.

Sa rediteljskog stanovišta, kako stereotipizacija likova funkcioniše u službi „32. decembra“?
Likovi jesu sterotipni do neke mere, ali sa druge strane imaju nešto što ne pripada tim stereotipima. Na primer, korumpirani policajac je sam po sebi stereotip, ali živi sa mamom i tatom. Namera mi je bila da se donekle i poigram sa stereotipima, da u jednoj meri imam stereotipne i žanrovski predstavljene stvari, a da ih u kasnijim delovima filma razbijem.

Skoro svi likovi u filmu pripadaju malograđanštini – da li je ona toliko reprezentativna ili je ovo u službi kritike?
Nisu baš svi likovi iz tog sloja, ali mislim da je malograđanština užasan problem, no, nisam je hteo predstaviti tako. Te sfere društva sada preovlađuju. Malograđanština ulazi i u ljude koji sami nisu takvi. Ne znam kakvo je stanje u regionu, ipak živim u Banjaluci. Ona je nešto između Sarajeva i Beograda i predstavlja specifičan kulturni milje. Nisam hteo da osuđujem ništa, više mi je sve to nekako tužno. Film je u najvećoj meri reagovanje, a ne kritika.

Budući da su mnogi autori koristili ideju Nove godine koja je na neki način pošla naopako, da li ste imali uzora u ljudima koji su se bavili ovom tematikom?
Novogodišnje priče su mi lično drage, obožavam tu atmosferu. Nova godina kao pojam je čarobna na neki način. Ovo je trebalo da bude razbijanje te čarolije u smislu stereotipa o kojima smo govorili. Žanrovski, ovo je trebalo da bude novogodišnji film sa dramskim ljubavnim pričama koje se raspadnu.

Banjalučku glumicu Nikolinu Đorđević na ovogodišnjem festivalu gledali smo u dva filma – „32. decembru“ i „Motelu Nana“, što su joj prve filmske uloge u karijeri. Ova glumica je, inače, na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju dobila nagradu iz Fonda „Dara Čalenić“ kao najbolja mlada glumica, za ulogu Pavke u predstavi Nikole Pejakovića „Narodni poslanik“. Uloge u kojima smo je gledali na „Cinema City“-ju obojene su lokalnim bojama, ali potpuno različite. Ipak, više joj je „legla“ uloga u Hajdukovićevom filmu. – Lakše mi je bilo da se identifikujem sa likom Ljubice u filmu „32. Decembar“, zapravo, malo sam bolje razumela njen problem i priču koju nosi. Jedina dodirna tačka između te dve uloge je što sam ih ja igrala.

Da li prednost daješ filmu ili pozorištu?
Pozorištem se bavim već dvanaest godina i stalni sam član član Narodnog pozorišta rs. Film je nešto novo u mom životu. Film me veoma zanima, volela bih da se usavršavam u toj sferi, da radim zanimljive i kvalitetne uloge, što svaki glumac želi. Mislim da sam na početku. Ne mora da znači da će rad dalje da mi se razvija u tom pravcu. Pozorište mi je baza. Za razliku od filma, tu se osećam mnogo samouverenije.

Šta za vas znači ova nagrada?
Oboje smo debitanti na ovom festivalu i bili smo iznenađeni, ali nagrada je potvrda da nismo džabe uložili svoje vreme.

Možemo li reći da je banjalučki film uspešno začet?
To je započeto. O ogromnom je naporu reč, a napor je bio i da se snimi „32. decembar“, ali je snimljen, i doneo je mnoge dobre stvari i rezultate. Pozvani smo na još četiri festivala posle Cinema City-ja i mislim da je to pokazatelj ljudima i sredini da to nismo radili iz nekog hira, već da je to zaista potrebno ljudima koji žive i rade tamo, kolegama, sugrađanima, zemlji… Nadam se da će gostovanja na ovakvim festivalima i ovakve nagrade pomoći da kinematografija Republike Srpske ide uzlaznom putanjom.

Rush e-zine br. 63/64, jul/avgust 2010