2010 januar 14

Archive for januar 14th, 2010

Intervju: Inje

Intervju: Inje

Diskovi su suveniri, albumi su lični

Iza kratkog naziva koji savršeno opisuje muziku koju radi, krije se mladi beogradski elektropop sastav. Prvu probu imali su tridesetog decembra 2006, više orijentisani ka živim instrumentima. Nakon pauze, krajem sledeće godine, ponovo se okupljaju. Jovan Vesić (bas, klavijature, računar) u međuvremenu je napravio nekoliko pesama koje su bile više elektronske. Gitarista Marko Ignjatović imao je ideju da u grupi vokal bude muški (i pripadao bi, prema tadašnjim planovima, sadašnjem pevaču Kriški), no, u priči se u poslednjem trenutku pojavljuje Jelena Miletić, i ona tek tada počinje. Elektropop bio je nužno dobro. Od benda koji se stidljivo pojavljivao po forumima pa do nekoliko uspešnih nastupa (uključujući i onaj na ovogodišnjem Exitu) nije prošlo mnogo. Na nedavno održanom MTV-jevom konkursu za remiks Lolobriđidine pesme „Volim te“, grupa Inje ušla je u prvih pet. Fanovi im zameraju što pesme izbacuju sporo; ipak, čekanje se uvek isplati.

Kada ste počeli da se pojavljujete po internetu, bilo je to vrlo nenametljivo. Da li je to bila strategija?
JV: Kada kažeš „strategija“, to zvuči kao nešto što je je uspelo (smeh). Na početku sam bio prijatno iznenađen. Bilo nam je bezveze da zovemo pijatelje i rođake i dajemo im link da bi nam oni rekli „jeste, dobri ste“. Neke grupe su pomalo gadno nametljive. A ima onih za koje tek čuješ, a rade već deset godina. Ako ljudi znaju za tebe, to radu daje smisao.
JM: Kada smo okačili „Skrivenosemenicu“ na MySpace, gledali smo koliko slušanja ima. Deset, dvanaest, dvadeset, sto, ustajem sutra – dvesta i nešto! Zanimalo nas je ko su ti ljudi i kako su došli do nas.

Da li je u planu snimanje albuma i kakav je vaš stav o tome?
JV: Moj prijatelj Dušan Alagić, koji svira sa Vladom Georgijevim, ima studio u kojem snimaju uglavnom narodnjaci. S Dušanom sam nekada svirao u bendu koji se zvao DšT. Kada smo se poslednji put sreli, rekao mi je kako ga sve više smara rad sa određenom vrstom „mušterija“ i da namerava da se uskoro posveti radu na sopstvenom materijalu. Ali, pošto ima previše iskustva sa živim svirkama i menadžerima klubova, verovatno će samo da snimi album – da bi ga imao. To je super stav i donekle se slažem sa njim. Voleo bih kada bismo u saradnji sa nekim ko se profesionalnije bavi muzičkom produkcijom snimili album koji bismo imali, delili, rezali…
JM: Na primer, naš mikrofon je loš, što se u nekim pesmama i čuje.
JV: Kod njega u studiju sam prvi put čuo neke loše stvari u pesmama koje smo radili, a koje kod kuće nisam ni mogao da čujem. Trebalo bi bolje snimiti glas i gitaru.
MI: Znam dosta ljudi koji imaju autorske bendove, i nikoga ko je ušao u to sa idejom da zaradi i da mu to bude životni prihod. To smo već navikli da ne očekujemo.
JM: Uz to, kad kreneš sa besplatnim downloadom, surovo je da u jednom trenutku sve to srežeš i kažeš „kupite naš album“.

Koliko su internet i društvene mreže doprinele popularizaciji muzike?
MI: Svirao sam u nekim bendovima i ranije, kada niko od nas nije imao MySpace. Bili smo uspešni što se muzičkog dela posla tiče, ali nismo imali nikakav marketing, ili smo imali po jednu svirku koju bismo sami organizovali – često prišljamčivši se nekom bendu kao gosti. Posredstvom interneta, ogroman je broj ljudi koji može doći u kontakt sa tvojom muzikom – a nekome će se i svideti.
JM: Nekada si morao da predstaviš projekat rodbini i prijateljima da bi oni to mogli da rašire dalje. Sada je to prevaziđeno.
JV: Ljudi i dalje moraju da čuju za tebe pa da, ako im se svidiš, kažu za tebe nekom drugom. Ranije je za neke male bendove bio režim da ih u početku slušaju ljudi kojima se ni ne sviđa muzika koju rade.

Gde ste nastupali do sada i da li ste zadovoljni publikom – kvantitativno i kvalitativno?
JV: U Novom Sadu smo svirali tri puta, zatim u Subotici, Pančevu i Beogradu.
MI: Više puta smo napunili i nešto veće prostore.
JM: U Subotici sam se prijatno iznenadila, „Baš kuća“ je bila puna. Nikada, doduše, nismo kontaktirali neki klub i rekli „želimo da sviramo kod vas“. Uglavnom nâs zovu. Najbolja atmosfera je bila u Novom Sadu. Ti koncerti su mi najdraži. A tamo imaju i indeks sendvič!
MI: Imamo pauze i u radu, zbog drugih obaveza, na primer – fakulteta.
JV: Kada je jedno od nas troje zauzeto nečim u nekoj meri i znamo da nećemo moći da imamo svirku ili tako nešto, opadne nam motivacija da držimo probe. Nezadovoljan sam samo nepostojanjem prostora odgovarajuće veličine u Beogradu. Ima maleckih klubova koji su dobri ali su premali za bilo kakvu svirku. Sa druge strane, bilo bi nam prazno da smo sami u bilo čemu velikom.

„Skrivenosemenica“ se našla na kompilaciji DS (Dark Scene) Vol.1, a vaša obrada „Jugoslovenke“ deo je izdanja Dark Tribute to Lepa Brena?
JV: Supktultura ljudi koji slušaju malo mračniju muziku od naše nas je prihvatila. Skrivenosemenica se našla na toj kompilaciji, gde je ipak iskakala. Mi smo pop. Što se Brene tiče, na toj kompilaciji nijedna pesma ne liči na original, što je donekle i razumljivo. Komplikovano je pitanje ima li sve to neki dublji smisao. Ne osećam se kao da smo učestvovali u osvetničkom pohodu protiv turbo folka, ali nisam siguran ni da li je to bila poenta. Bilo mi je zanimljivo raditi tu obradu.
JM: I birati pesme…
JV: Ja nisam slušao Brenu kada sam bio mali, već Bijelo dugme, što ne mislim da je bolje. Znam gomilu pesama, ali.. Pre namenskog preslušavanja ne bih znao da su njene. Priča oko „Jugoslovenke“ je simbolična, kao i taj spot, gledano sa ove strane devedesetih.

Ko je zaslužan za tekstove?
JV: Uglavnom napišem prvu verziju, onda me Jelena kritikuje…
JM: U poslednje vreme, uvek imamo neku priču pre pesme. Složimo se oko nekih stvari, on napiše tekst, naši doživljaji se razlikuju i radimo do teksta koji odgovara i meni i njemu, na nivou smisla koji proizilazi iz istog.
JV: Ne volim da se opterećujem postojanjem nekog „pravog“ smisla. Ne znam kako bih mogao da neki naš tekst interpetiram na jedan način. Poezija je korišćenje jezika drugačije od proze. Koristiš i zvučnost i značenje reči, koji se prepliću da funkcionišu zajedno.

Kada možemo očekivati nove pesme?
JV: Mi to sve sporo i postepeno radimo… Za „Lego“ i „Lego (rejv)“ napravili smo singl, rezan kod kuće.
JM: Bojila sam diskove permanentnim markerima.
JV: Napravili smo nekih tridesetak komada, prijatelj nam je odštampao omote… simpatično je izgledalo. Palo nam je na pamet da prodajemo te diskove za pedeset dinara, čisto da ne bismo bili u minusu, ali na kraju smo, ipak, sve podelili. Možda bismo mogli tako nešto uraditi i za „Gospodine“ i „Gozbu“… Diskovi su, doduše, suveniri. Ljudi će to odmah prebaciti u mp3.

Niste čuli Inje?

Na Myspace stranici http://www.myspace.com/injeinje možete čuti nekoliko pesama, gde ima i ranijih verzija. Naravno, na Lastu su – http://www.last.fm/music/inje, možete ih naći i na Facebooku - a na http://www.mediafire.com/inje ima i demo uzoraka.

Rush br. 56, decembar 2009.

Delta radio: Streaming

Set od pet džinglova koji najavljuju mogućnost slušanja Delta radija putem interneta. U delovima na engleskom, glas Danila Redžepovića.