Mnogi su bili skeptični po pitanju novog albuma Just Jacka. No, imajući u vidu da se čak i na medijima od kojih očekujemo preciznost i informisanost o emitovanoj muzici (B92, na primer), provukao netačan podatak da je ovo njegov drugi album – a takvi su, uvreženo je mišljenje, najnezgodniji, svaki komentar je suvišan. „All night cinema“ je treći album u njegovoj karijeri, a činjenica da ne poznajem nikoga ko je slušao njegov prvi album – dok nema ko nije slušao drugi, dovoljno govori sama za sebe.

Na, dakle, trećem albumu, Džek manje stidljivo peva i to zvuči sasvim dovoljno dobro. Sama muzika, za razliku od pomalo jednoobraznog albuma „Overtones“, donosi veću mešavinu žanrova – naravno, uklopljenih u prepoznatljiv stil. Onima koji nikad nisu slušali Just Jacka treba napomenuti da treba da očekuju finu mešavinu ne previše rigidnog hip-hopa i popa, uz dobar procenat živih instrumenata, nezaobilazni britanski akcenat, zabavne igre rečima iza jednostavnih naslova, i teme iz londonskih predgrađa, dovoljno univerzalne da se možemo (ako slušamo tekstove, a potpisnik ovih redova ih, bogme, sluša) pronaći ili barem zateći na poznatom terenu. U rasponu od izjedajuće kolotečine pa sve do gotičarke u diskoteci, tekstovi su ipak mnogo više catchy nego što bi se moglo objasniti pa – preslušajte sami! „Astronaut“, „Doctor Doctor“ i „Embers“ su numere s kojima ne možete promašiti, a „The Day I Died“ slobodno preskočite ako vam se popela na glavu kao trenutno, po ličnoj proceni, najpuštaniji singl sa albuma.

Možda pomalo nespretno odabrano ime koje će nas prvo asocirati na „Vil i Grejs“ a tek potom na svetloputog Britanca, otkriva autora od čijeg sledećeg albuma već sada može mnogo da se očekuje. Na prvu loptu, razočaraćete se ako očekujete veći procenat bržih pesama… No, to ne znači da je album baladičan (da ne kažem elegičan), već retko izađe iz okvira onoga što bi muzički urednici na radio stanicama koje ih još zapošljavaju nazvali srednjim ritmom. Raznovrsnost žanrovskih uticaja, ritmova i fine razlike u instrumentalnom pristupu, od uvodnih gudača u numeri „Embers“ pa do završnog instrumentala „Basement“, čine ovaj album svakako prijatnim za slušanje.

Rush br. 54, novembar 2009.