Pretpraznična šetnja Smederevom
Tri silosa i krov

Činjenica da je postalo potpuno nemoguće uhvatiti bilo šta na radiju govori da je autobus prošao Grocku. Vijugavi put sa čije obe strane su mahom prizemne kuće – i to uglavnom vikendice, vodi ka Smederevu. Za razliku od Beograda koji je u svako doba godine siv, ovde se već nazire belina snega koji je padao još za katolički Božić. Do Nove godine ostalo je četiri dana.

Raspust je u punom jeku, i grad izgleda prilično mrtvo. Ispred „Rodića“, u vazduhu, svetleći ukras kineskog šmeka, sa planinama i nečim crvenim – i niko ne zna šta predstavlja. Na mestu knjižare u „Plavom vozu“, rasprodaja zaplenjene carinske robe, iza izloga koji predstavlja neuspešan pokušaj da se veoma turobnom i mračnom mestu da prazničan ton jednim jedinim nizom dekorativnih lampica, zalepljenim selotejpom za staklo.

Sledećeg ćoška od autobuske stanice, grad već izgleda malo prazničnije, ali ne i živo. Trg. Asimetrija kao da je forsirana – ali dobro, trud treba ceniti, a i ukrasi nisu reciklaža prošlogodišnjih. Jedino mesto gde ima ljudi je, kao i svake godine, mini sajam knjiga. Po deset radnih sati, za fiksnu dnevnicu, svakoga dana; ipak, prodavci se ne žale što praznike gotovo da i nemaju, već, u pojedinim slučajevima, pokazuju i preveliku informisanost o onome što nude. Izbor knjiga tek malo pojačan u odnosu na takve hepeinge od Uskrsa ili Smederevske jeseni. Poprište – Galerija savremene umetnosti, u prizemlju nekadašnjeg hotela „Ninić“ – tamo gde je, pre više od pedeset godina, bila prva autobuska stanica, koja je brojala dva šofera i autobus za prestonicu.

Prekoputa Galerije, veliki, svetleći sneško. A pored Galerije, skrinsejver umesto reklama, na zidu predviđenom za iste. Sa bilborda, Smederevo želi srećnu Novu godinu. „Pogledaj ovo“, preglasno komentariše gimnazijalka Tijana Evstratijev, pokazujući na novi simbol grada, „ovo ne predstavlja moju Tvrđavu! Ovo su tri silosa na zagađenoj reci! E, to je Smederevo!“

U pešačkoj zoni, kafići i najlonske bašte, izuzev u slučaju paba niklom na mestu još jedne knjižare, gde su ljudi celom svojom visinom u velikom, plitkom izlogu. Na mestu nekadašnje „Politikine“ radnje, koja se, iako ju je, kao i sve prodajne objekte te novinske kuće, preuzela „Futura plus“, nije menjala (zadržavši prodavačice pred penzijom i titulu jedinog mesta gde se mogu naći prethodni brojevi svega što vam padne na pamet), sada se nalazi „Minut-dva“. Praktičnije, svakako. Brže, naravno. Bez duha? I to je tačno.

Put do „Veslačkog kluba“, ganc nov i sveže popločan, sa novim klupama, čudnom simetrijom i neispranim bojama, vodi pored diskoteke „Silos“, u – silosu, i krova koji je pao sa te građevine. Topao i tek malo kičast ambijent splava u drvetu, sa sve velikom novogodišnjom jelkom i mnoštvom sveća, krije kafemat koji ne radi. I dok živahna konobarica objašnjava gostima kako mogu piti samo nešto sa ledom, na primer – frape, a jedan od gostiju se priseća da je nekada čitao kako bi tako i trebalo raditi zimi, te da leti treba piti nešto toplo, noć se spušta na grad koji će u novogodišnjoj noći izgledati još praznije.

4 Responses to “[reportaža] Tri silosa i krov”