42

Ili – osvrt na zivot, Vaseljenu i sve ostalo

Daglasa Noela Adamsa

(11.3.1952. – 11.5.2001.)

Iako se njegovi romani žanrovski najpre daju svrstati u fantastiku, Daglas Adams nije bio isključivo pisac fantastike.
Žanr koji je u poslednjih desetak-petnaest godina čak i kod nas postao opštepopularan, Adamsova proza uspešno je prevazišla. Dok su, recimo, Stiven King i Artur Klark sa jedne, a sa druge strane neprevaziđeni Tolkin te, recimo, Robert Džordan, toliko prihvaćeni da su postali maltene kanonizovani, i kao takvi lako bivaju izopšteni iz lista za čitanje literarnih snobova koji izbegavaju sve što je previše mejnstrim – dela Daglasa Adamsa odavno su se izdigla na nivo kultnih.
Fantastika u Adamsovim delima izuzetno je relativan pojam – počev od „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ i njegovih nastavaka, koji koketiraju sa naučnom fantastikom, ali je i karikiraju, kao što vrcave doskočice, neologizmi i igre rečima kriju kritiku savremenog društva – pa sve do drugog romana o privatnom detektivu Dirku Džentliju, „Duge, mračne čajanke duše“, čije finale se dešava u Valhali.
Ipak, za Daglasa Adamsa fantastika nije značila samo baratanje pojmovima. Takođe, i pojmovi, kada ih ima, prilično su vanvremenski – te romani još uvek nisu uspeli da zastare, a čini se i da se to neće skoro desiti. Nikada nije sebe video kao vizionara. Izdižući stara ljudska stremljena do nivoa opštih mesta, kombinujući i preterivanje, uz digresije koje su nastajale kad god bi razvoj glavnog toka radnje posustao – uspeo je pisati romane koji su pitki i zabavni, a opet mogu biti čitani na dovoljno nivoa da se u njima svaki put pronađe nešto novo. Potpisnik ovih redova je „Autostopera“ pročitao osam puta. I još uvek ne odustaje. Osim što je socijalne probleme vešto sakrivao, do granice neprepoznavanja (ceo drugi roman o Dirku Džentliju) – ili im dodavao oštrinu koja čitaoca nikako ne ostavlja ravnodušnim (polje tuđeg problema iz „Autostopera“), Adams je, kao i, da se pretpostaviti, ako ne svi – onda barem najveći postotak pisaca, u svoja dela utkao i prilično podataka iz svog života. Jednom prilikom upitan zašto često koristi Izlington kao lokaciju za mnoge događaje u svojim knjigama, odgovorio je da je, jednostavno, lako istraživati jednostavnim gledanjem kroz prozor. Sve veća i veća zarada stvorila je put od dosetki o pabovima do onih o računovođama.
„Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ dogodio se 1978. godine. Još tokom školovanja, Adams je pisao. Ipak, nakon školovanja se, izgleda, većina ljudi suoči sa činjenicom da neke stvari ipak nisu toliko lake koliko se čine… Nekoliko pokušaja pisanja, i to mahom skečeva, nekoliko srušenih snova, i nekoliko čudnih poslova – sve to prošarano gubicima samopouzdanja koji su potrajali i naredne dve decenije – i, BBC je (možda i osetivši prsvi trenutak?) u svoj program uvrstio naučnofantastičnu komediju. Kao što je i Hari Poter postao popularan jer je postojala određena glad za fantastikom koja je naginjala epskoj, rasplamsana revidiranim fenomenom „Gospodara prstenova“ i potrebom za begom od stvarnosti, „Autostoper“ se počeo emitovati u vreme kada su „Ratovi zvezda“ postavili novi trend. Uz to, inteligentni pajtonovski humor, uz koji je i sam Daglas Adams sazrevao, stvorio je prostor, ako ne za alternativu – onda barem za nastavak tradicije u britanskim medijima („Leteći cirkus Montija Pajtona“ originalno je emitovan do 1974. godine). Adamsov način pisanja serijala, bez predefinisanih poenti i bez planiranog kraja ispostavio se vrlo produktivnim. Stvarao je prostora za digresije i podzaplete, humora je bilo sasvim dovoljno, satira je bila ubojita, dosetke zaokružene i u gotovo neprekidnom nizu. Uspeh radijskog serijala (emitovanog na četvrtom programu radija BBC) lagano je počeo stvarati fenomen. Takođe, ovaj serijal je bila prva radio komedija snimana u stereo tehnici (treba li pomenuti da je Adams veoma voleo muziku)?
Početkom osamdesetih, radijska serija seli se na televiziju. Kod nas je televizijska verzija, koja se sastoji od šest polučasovnih epizoda, emitovana pre više od pet godina, na televiziji „Košava“. Ako se potpisniku ovih redova dopušta da bude subjektivan, komentar bi bio – ŠTETA! Imajući u vidu da je, u odnosu na filmsku ekranizaciju „Autostopera“, TV serija i dalje superiornija u važnijim aspektima, te čitaocima knjiga može pružiti još materijala za prebiranje po slojevima – ili barem utvrđivanje gradiva, zaista je začuđujuće što u našim medijima ona nije imala veću minutažu. Glumci iz radio serije smešteni u prostor ispostavili su se i fizički sličnim sa likovima opisanim u knjizi – Ford Prefekt, poreklom iz okoline Betelgeza, zaista izgleda svetlo i gotovo narandžasto (tumačio ga je Dejvid Dikson), za razliku od filmske varijante istog lika… koji je crnac (Mos Def). Ne, ovde se ne radi o rasizmu, već o dosledosti. Sajmon Džons u ulozi Artura denta, drugog protagoniste serijala, još više podvlači mogućnost da je taj junak delom piščeva projekcija – fizička sličnost je očigledna, a uz to i obojica rade na radiju! Ipak, TV produkcija tada nije bila na dovoljnom nivou. Dok je radio serija predstavljala nešto revolucionarno tada, zvučni efekti korišćeni u televizijskoj seriji danas se smatraju vrlo zastarelim i zvuče gotovo karikaturno. Sceongrafija je vrlo jeftina, a neusaglašeni prelazi između studija, scena snimanih na spoljnimlokacijama i animacije televizijskog „Autostopera“ mogu – opasnost je velika – svrstati, jednostavno, u treš. Dobro, serija je imala Pitera Džonsa kao pripovedača, odnosno „Vodič“, a film počinje tako što delfini pevaju „Do viđenja i hvala na svim ribama“. Manično depresivni robot Marvin, ipak, bolje izgleda u televizijskoj varijanti – u filmu kao da ga je ispljunula kompanija „Epl“. U viuzelizaciji „Vodiča“ u filmskoj ekranizaciji sve vrvi od izbrušenog i vrlo modernog dizajna i relativno brze i glatke animacije. Ukusi su, ipak, različiti. Kada se o Adamsu radi, autor ovog teksta je, ako tradicija uopšte postoji, tradicionalista.
Već godinu dana nakon što je ovaj serijal počeo da se emituje na radiju, izašla je i prva knjiga. Peti nastavak objavljen je 1992. godine. Sredinom osamdesetih, „Autostoper“ je sitgao i kod nas, a njegov prevodilac, inače naučnik i pisac, Zoran Jakšić, tako je dobio prvu u nizu nagrada Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.
„Kada sam počeo da ga prevodim, niti sam čitao „Autostopera“ niti sam čuo za njega“, priča Jakšić. „U vreme kada sam počeo bile su napisane samo prve tri knjige, a čitavu galamu oko njih, koja je bila najvećim delom okrenuta radijskoj adaptaciji, ja sam potpuno promašio… Dok su napisane četvrta i peta, naravno, fama je u međuvremenu već stigla i kod nas…“
Trilogiju su najpre činili „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“, „Restoran na kraju Vaseljene“ i „Život, Vaseljena i sve ostalo“. Trilogija je potom prerasla u trilogiju od pet delova, sa nastavcima „Do viđenja i hvala na svim ribama“ i „Uglavnom bezopasni“. Iako je Daglas Adams preminuo 2001. godine, za godinu dana bi trebalo da izađe i šesti nastavak, koji bi trebalo da se zove „I još nešto“ („And Another Thing“), a piše ga irski komičar i pisac knjiga za decu, Join Kolfer, uz pristanak Adamsove udovice! Dajmo mu šansu i nadajmo se da će umeti da se nosi sa fenomenom. U intervjuu za „Gardijan“ ovaj pisac je, ipak, poslednji nastavak serijala opisao kao vrlo bledunjav – te želi završiti „Autostopera“ kako misli da treba. Još uvek se, kako god, ne zna da li će se u šestom nastavku pojavljivati likovi iz prethodnih pet. U nadi da redakcija ovo neće sankcionisati, moram napisati – Nije fer! Kraj je savršen takav kakav je! – ali, ipak, uz ogradu da je to samo subjektivno mišljenje…
Zoranu Jakšiću najomiljenija knjiga je, veli, svakako prva: „Mislim da kvalitet serijala opada kako broj knjiga raste, što je naročito primetno u poslednje dve knjige.“
Fenomen je vremenom rastao. Računovođe su imale sve više posla. „Dobro vas plaćaju, a vi niste srećni, zato nakupujete gomilu stvari koje niti želite niti vam trebaju, a za koje vam je potrebno još novca“ – Adamsa je citirao Nikolas Ro, tekst se našao u knjizi „Losos sumnje“, koju je kod nas prevela Tanja Milosavljević. Možda se u ovom citatu može pronaći koren tehnofilije koja je karakterisala ovog pisca? Ili je ona postojala i ranije, samo je tada našla način da se ispolji? Kako god, Adams nije pisao rukom. Glavobolje su mu zadavale donglaste male stvari (ko razume – shvatiće), a pisao je i za „MekJuzer“, časopis za korisnike „Mekintoša“, računara kompanije „Epl“. Možda je to i bilo povod za pojedina dizajnerska rešenja u filmu?
Godine 1987, iz štampe izlazi i „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“, početak sage o detektivu koji svoj rad zasniva na shvatanju o međusobonoj povezanosti svih stvari. Drugi nastavak ove sage dolazi već godinu dana kasnije. Pre no što je preminuo, Daglas Adams se vratio na neke beleške i započete priče od ranije. Sigurno se zna da je radio na barem dve, a jedna od njih je i „Losos sumnje“. Tada je, doduše, i sam priznao da je poslednji „Autostoper“ bio vrlo turobna knjiga, te najavio da će se broj verovatno povećati na – šest. Prema onome što je odabrano od silnih radnih verzija „Lososa“, te, uz selekciju Adamsovih kolumni, zapisa i tekstova objavljeno u istoimenoj knjizi (podeljenoj na celine – zamislite – „Život“, „Vaseljena“ i „Sve ostalo“), kao da je trebalo da se Dirk Džentli i „Stoper“ u jednom trenutku sretnu. Ipak, šta povezuje pola mačke koja se zve Žes(toki vetrovi, pa iznad, malim slovima, Mogući), nosoroga od tri tone po imenu Dezmond i agente za kupoprodaju nekretnina? Uostalom, i Semjuel Tejlor Kolridž je zvučao dovoljno nespojivo sa električnim monahom, pa je prva knjiga o Dirku Džentliju uspela da ih prilično uspešno poveže…
Dok je i holistički privatni detektiv živeo svoju radijsku verziju (koja je nedavno doživela i treći nastavak), Daglas Adams je… i dalje pisao. Dve godine nakon „Čajanke“, izlazi njegov favorit – ujedno i knjiga sa namanjim komercijalnim uspehom. „Poslednja šansa da vidimo“ pratila je „Bi-Bi-Si“-jevu seriju istog imena, a izrodila se iz potrage za retkom vrstom lemura na Madagaskaru, na kojoj je Adams prvi put sarađivao sa Majkom Kauardinom, sa kojim je i potpisao ovu knjigu. „Poslednja šansa da vidimo“ je knjiga koju je gotovo nemoguće naći, ali, u ovom slučaju, nije greh pomenuti pirateriju… Tu negde počinje i fascinacija ekologijom: Adams se posebno zalagao za spas nosoroga (neko je pomenuo „Lososa“?) i čovekolikih majmuna.
O motivu muzike u njegovim knjigama valja napisati temeljniju studiju; stoga će ta tema izostati iz ovog teksta. Napisaću samo – „Dire Straits“, violončelo, „The Beatles“… Za početak, dovoljno kao smernica za nove čitaoce ili kao podsetnik starim.
„Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ je, kao jednu od mnogobrojnih digresija, doneo i „Svemirski brod Titanik“, a on je postao – kompjuterska igrica. Glas papagaju pozajmio je Pajtonovac Teri Džons, koji je još preslušavši prve trake „Autostoperskog“ radio serijala počeo gajiti naklonost prema Adamsovom humoru. Daglas Adams nije imao vremena za pisanje – inače se konstantno pretrpavao obavezama – tako da je knjigu, na kraju, napisao Teri Džons! I opet, valja se prepustiti blaženstvu piraterije, kako ni ova knjiga ne postoji u našem prevodu (iako nije retka koliko i „Poslednja šansa da vidimo“).
Filmska ekranizacija „Autostoperskog vodiča“ podelila je obožavaoce. Sa jedne strane, produkcijski je dostojna kulta, a sa druge – previše zamerki: počev od izostavljanja vogonske poezije („O, fredlani gruntibugli!“), do prekrajanja priče i pretvaranja ne naročito bitnog Viltvodla 6 u poprište dešavanja veoma važnih za fabulu.
„Mlitavo… neusaglašeno… pogrešno…“, mišljenje je Zorana Jakšića. „Ne znam šta mi tačno smeta. Film u mojoj glavi je bio potpuno drugačiji… Prosečne ocene filma nisu bogzna kakve, tako da izgleda ima dosta onih koji misle kao ja…“
Ako ništa drugo, voleti Marvina, manično depresivnog robota, postalo je opšte mesto. A sigurno ste bar jednom u životu čuli „Paranoid Android“ sastava „Radiohead“. Adamsovo gubljenje peškira na letovanju u Grčkoj u dovelo je do tvrdnje da je sve u redu dokle god znate gde vam je peškir… a o njegovoj višestrukoj korisnosti pri stopiranju, da i ne govorimo. I ovaj, kao i mnogi drugi momenti iz Adamsovih dela, počeo je da živi sopstveni život – setite se samo Vavilonske ribice! Odgovor na konačno pitanje života, Vaseljene i sve ostalog beše – 42. Možda se i sećate britanske grupe „Level 42″. Čak i „Coldplay“ na poslednjem albumu ima pesmu koja se zove – „42″, doduše, broj se tu može interpretirati i kao broj godina. A sećate li se broja sobe agenta Foksa Moldera u seriji „Dosije Iks“?

Mons Aureus, broj 21-22/2008